Сава у Москви1. Сава Владиславић првих годинa y Pycиjи. — Владиславић код цара Петра Великог. — 2. Цар даје Владиславићу једну мисију за Цариград. — Ситуација у Цариграду пред Прутским походом. — О Савиној личности. — 3. Сава Владиславић и Пушкинов прадед црнац Ханибал. — 4. Руска победа над Карлом XII код Полтаве, и улош Саве Владиславића у тој победи. Већ на вест да је Сава Владиславић дошао из Цариграда у Азов, адмирал гроф Апраксин, ујак Царев, пише Цару из Москве у његов северни логор: „Писао сам ти, Господару, о Сави Рагузинском, који жели да те види. Без твог наређења, не могу га пустити. Реци шта да радим с њим. Он је човек врло потребан; добро зна онамошње ствари; и паметан је."[1] — Примивши ово писмо, цар Петар је одговорио грофу Апраксину из Шлиселбурга на Неви, 7 априла 1703, да Саву Владиславића задржи док он не дође натраг у Москву[2]. Већ сам овај случај показује да Цар није сматрао Владиславића ни својим обичним чиновником, ни обичним трговцем. Доказ и то што је наредио да се Сави издаје у име трошкова сума новаца коју је било уобичајено издавати посланицима влашког (мултенског) кнеза[3]. Најзад, Сава Владиславић је успео и да буде лично примљен и Цару представљен у Шлиселбургу, у Царевом логору на северној граници; a у јулу 1703, цар Петар је писао грофу Апраксину да је видео Владиславића[4]. И Апраксин саопштава цару своје мишљење о Владиславићу после првог сусрета: „Одликује се великом побожношћу; и Бог управља његовим срцем; он је зналац; и сав је предат задатој речи."[5]
Изгледа да је цар Петар имао већ први утисак о овом младом Србину врло повољан. Одмах му је одао и материјално признање за његове дотадашње заслуге за Русију, наиме, дао му је тзв. „пожалевану грамоту" на слободну трговину, што је онда значило највише које се могло учинити једном странцу. To је значило отворити Владиславићу пут за велико обогаћење, а које ће он доцније и постићи. У тој грамоти, руски цар назива Саву Владиславића илирским племићем: „Нашем верном илирском племићу за његово Нама, Великом Господару и Царском Величанству, верно служење." Ово право на пословање у Русији, дато је Сави Владиславићу на мору и на суву, какво су имали и московски трговци и финансијери, a о које су се отимали разни странци, нарочито Немци, Холанђани и Енглези. Сава је имао права да отвара и своје агенције, а да послове води сам или преко својих посредника.[6]
Сава Владиславић је био пореклом из Херцеговине, која је одувек давала и нашој земљи прве трговце: а долазио је из Дубровника и Цариграда, где су онда трговачки сталежи представљали елиту њиховог друштва. Уосталом, и у Русији су се трговином и финансијама у то време бавили људи познати не само као први аристократи него и као државници и војници. Тако су адмирал Апраксин, Царев ујак, и вицеканцелар Шафиров, као и министар граф Петар А. Толстој, имали своје фабрике свилених тканина са правом да за педест година продају своју робу без плаћања државних такса.[7] И други Царев рођак, А. Љ. Наришкин, имао је своје топовске ливнице. — Ми ћемо и Саву Владиславића, доцније Царевог тајног саветника, државног министра и амбасадора на страни, видети у току његове јавне каријере и творцем неколиких монопола у Русији.[8] Његов синовац, Мојсеј Владиславић, син Јованов, који се није никад од Саве одвајао, водио је затим све велике Савине послове трговачког и финансијског карактера, макар што је поред тога и сам достигао чин Дворског саветника (указом од 18. априла 1763).[9] 1. Сава Владиславић први покрезач тзв. Источног питања — 2. Сава Владиславић и Срби у Русији. — Случај адмирала Матије Змајевића. — 3. Сава Владиславић као руски финансијер, и уравнотежење државног буџета. — [4.-6.] Руске припреме за поход на Прут, и улога Владиславића у зом рату. Сава Владиславић у години 1710. заузима код цара Петра Великог изузетан политички положај: он постаје Дворским саветником за питања православног Истока. Он у то време не само да више не зависи од Петра Андрејевића Толстоја, посланика у Цариграду, него га чак у иностраним питањима баца у засенак. Сава Владиславић, може се слободно тврдити, био је уопште у Русији први човек, који је покренуо такозвано „источно питање", које је затим два столећа било једно од најважнијих питања европске политике. И ово доказује да је Владиславић неоспорно био један од најбољих познавалаца турске политике. Историчар др. Фрањо Рачки каже да је Сава Владиславић, стојећи у служби ру-ског цара, обратио пажњу на Јадранско море, указајући корист коју би Русија имала када би код Црне Горе задобила у своју власт једну тврђаву[10]. Владиславић је, сасвим природно, у право-славном руском Цару гледао јединог Богом опредељеног будућег ослободиоца право-славног Истока, Балкана и његовог Српства. Већ је 1698, будући руски министар у Бечу и руски делегат на Карловачком конгресу, Возницин, под Савиним утицајем, писао својој влади да се треба инспирисати идејом о зближењу Русије са Јужним Словенима, о којима се дотле врло мало знало. To писмо Возницина садржавало је ове речи: „Кад бисмо дошли до Дунава, пришло би нам не само хиљаде наших људи, него и велике масе других народа, што нашег језика, а што наше вере, пошто нико више онамо не жели мира . . ."
Стварно, везе између Јужних Словена и Русије, макар што су постојале делимично већ и y XVI веку, нарочито ca православним Србима и поред свега тога није било у тим везама још ничег стварног. Ми ћемо видети да је тек постављењем за главног Царевог саветника у источним питањима Саве Владиславића, дошао и Петар Велики у директну везу са тим народима, и стекао идеју да су они одиста једино од њега чекали своје ослобођење. Нарочито се Сави Владиславићу приписује заслуга да је Цара довео у везу са владајућим кнезовима Молдавије и Влашке, затим са владиком Данилом, кнезом Црне Горе, и најзад са Дубровачком Републиком. Сава је на овом свом значајном положају постао стуб око којег се онамо кретао уопште југословенски живаљ, нарочито Срби, који су често и у великом броју наилазили у Русију: и то, према неким знацима, већ од XV века, значи одмах после коначне пропасти српске државне независности. У Русији су већ одавна Срби почели и служити у војсци. Онамо су нарочито долазили њихови калуђери у прошњу за цркве и манастире, који су турским паљевинама и пустошењем остали без свештених књига и свештених утвари, без свештеничког одела, и уопште без средстава за живот свештенства. Ти калуђери-просјаци набављали су у Русијји све те потребне ствари било царским даровима, било добровољним прилозима, на основу нарочито издатих царских грамота. Међу овим свештеницима-просјацима ми налазимо имена и неколико врло значајних српских црквених... [1] Голиковт>: Дблнш Петра Великаго, л. 14, 62, 74. [2] Бмчковг: Писма и бумаги Петра Великаго, II, 152. [3] Голиковт.: op. cit., 16, 62, 74. [4] Jirecek: op. cit., 11. [5] Голиковт.: op. cit., 16, 62, 74. [6] Полное собр. законов-b, IV, №. 2044. [7] Соловћевг: Историл Росст, XI, 170 [8] B. Отечественнал портретњал Галлерел знаМенитихЂ особ-b 8Ђ Россшскоп имперш, СПб, 1838. [9] Архивт. Морскаго Министерства, т. IV, 1884 (Д1ло № 886, 1763). [10] Dr. Franjo Racki: op. cit,. 78 |