Биографија

Овом књигом враћам Српском народу и завичајној Херцеговини њиховог племенитог сина Саву Владиславића, првог православног Србина, који је после нестанка српских краљева и царева и деспота, као туђи поклисар у мисијама по страним државама, представљао нашу урођену расну обдареност и далековидост.

Сава Владиславић је постигао у историји Русије веома угледно место међу њеним дипломатима прве трећине XVIII века. За четвртину столећа био је умешан у све дошђаје Руског Царства: закључивао је војни савез са владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на Пруту, конкордат са папом у Риму, и пакт о пријатељству и првом коначном разграничењу Русије и Кине са кинеским царем у Пекингу. Али је Владиславић, што је досад остало непознато српском народу, а што је за нас најважније, био и први Србин који је, још на истеку нашег тамног XVII столећа, задобио православну Русију, и лично цара Петра Великог, за ослобођење Српства и Балкана.

Сава Владиславић је досад био уопште непознат нашој науци. Толико непознат српској историји da гa ни скуп наших првих научника није речју поменуо у првој Енциклопедији[1] (Београд, 1924). Овај случај сведочи само колико је било тешко доћи дo историјских података о овом великом Србину, чија је успомена била на путу и да ускоро потпуно избледи. Али је још можда чудније да ни у Русији није било више него код нас писано о овом важном руском дипломати, neго се само у неколико реда помињао по енциклопедијама, макар што се његово име налазило и истицало у стотинама разних руских и страних докумената.

Пишући ову књигу, био сам, као песник, далеко од cвог обичног књижееног предмета, који је увек био дело чисте инспирације. А прешао сам на ово другo тло једино из љубави за свој српски народ који је дао пуно великана познатих и непознатих, али и заборављених. Написао сам ову књигу и из посебне љубави за гусларски крај своје Херцеговине, за ову расадницу језика, што значи из-грађивање појмова,  и за ову ковницу нашег десетерца, који је, поникавши из косовског бола, својина једино Српства, исто онолико колико је био и хексаметар један духовни и изражајни облик искључиво старих Грка.

Сава Владиславић је био типични израст cвог родног краја: оличење Србина из Херцеговинe, духовног колико и душевног, гипког  колико и поносног, опрезног колико и неустрашивог, што представља карактер Херцеговца у познатој равнотежи између његових позитивних и негативних особина, и са његовим, скоро јелинским, осећањем мере. Србин Херцеговац, значи Медитеранац више него Балканац, човек маште колико и реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац. Владиславић је створио себи, на изласку из нашег чемерног  XVII века, велико име дипломате у једном великом словенском народу, и огромне заслуге у једном великом словенском добу. Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана.

Кроз доста gуги низ година уложио сам сву добру вољу у сабирање историјских података по разним изворима, и то go најмањих ситница, које су се тицале Саве Владиславића, и које су његову личност осветљавале и употпуњавале. Сава Владиславић се не представља у овој књизи само по каквом његовом посебном дипломатском делу, нити само по једној јединој периоди његовог живота, него је он овде оживљен и реконструисан из мношбројних дешавања, као у мозаику, што значи по свему и малом и великом што је он урадио и интимно проживео.

Он је за нас био дубоко интересантан и као дипломат, и као Србин, и као Херцеговац. Да бисмо дошли дo свих појединости о њему, служили смо се књигама и рукописима на језицима српском, руском, француском, немачком, талијанском и румунском. А податке о Владиславићу истражили смо, лично или по поруџби, у Архивима: у Дубровнику, Венецији, Москви, Хелсинки, Букурешту и Београдy. Верујемо да је после овогa свега, одиста врло мало остало неистражено — Народно предање о Владиславићима, такође представља један докуменат своје врсте.

Вјерујем и да се после ове књте, Сава Владиславић не може више никад потиснути из историје о знаменитим људима српске pace, нити његово име заборавити у широким слојевима српског народа.

Рим-Букурешт, 1933—1940

Ј.Д.