Сава у Цариграду

1. Прве године  Саве Владиславића y Цариграду u његов надимак „Рагузински". — 2. Caвa Владиславић y вези ca руским посланством у Цариграду. — 3. Јерусалимски патријарх Доситеј и Сава Владиславић. — 4. Сава Владиславић и руски посланик код Високе Порте, Петар Андрејевић Толстој. — Збацивање са престола султана Мустафе II и долазак Ахмеда III. — Одлазак Саве Владиславића у Русију.

Сава Владиславић, којег Енгел назива српским бољаром,[1] а Фрања Рачки дубровачким кнезом, „врло поносним на ту своју » титулу",[2] и који ће за време цара Петра Великог и Катарине I играти у историји Русије значајну улогу,[3] јавља се крајем XVII и почетком XVIII века у Цариграду, не баш сасвим неприметан. По целом изгледу, дошао је у Цариград право из Дубровника. Према Кончаревићу, ово би било негде после 1687 године. А како је Сава по свој прилици рођен 1644[4], то би значило да је у Цариград дошао већ у својој 23 години. Један писац који га спомиње у Цариграду, a то је немачки историчар Турске Царевине Цинкхаузен, назива Саву драгоманом енглеског посланства, и подозривог турским властима[5].

Пре би изгледало да се Владиславић последње деценије XVII века бавио у Цариграду својим приватним пословима. Али већ 1700, он се спомиње и у вези са руским посланицима, дајући им информације по питањима турске политике, двора, државе. Ми га тад налазимо под именом „Саве Рагузинског", прозваног тако ваљда што је дошао из Дубровника, или што је можда био у пословним везама са Дубровником, и у блиским односима са дубровачком онамошњом колонијом. He би било невероватно да се тако презивао и да би био у Цариграду слободнији, пошто је, као Херцеговац, био отомански поданик, и скучен у свом кретању. Сава је носио то име Рагузинског и пуно доцније, читавих двадесет година живота у Русији, све док се није по други пут оженио, и нарочито док није од царице Катарине I добио 24 фебруара 1725 титулу грофа. Том приликом је молио изрично руски Сенат да може напустити надимак Рагузински, за који каже да га „никад није раније носио, чак ни у Цариграду"[6]. Уосталом, ово последње је могло бити сасвим тачно. Ако су Сава и Дука, као браћа, или Сава и Живко, као стриц и братић, у исто време живели у Цариграду, није се један од њих могао презивати Рагузинским a други Владиславићем. — И руски посланик Толстој у својим писмима назива Саву презименом Владиславић- Рагузински. Дубровачки консул Лука Барка га такођер у својим извештајима назива Владиславићем. Према томе, надимак Рагузински је одиста добивен у Цариграду, незнано због чега, ни каквим начином. Свакако, Сава је тај надимак добио у вези са цариградским Русима.

Уосталом, са пореклом и именом нашег Херцеговца, Саве Владиславића, биће целог његовог живота пуно забуне. Једна „справка" у Министарству иностраних дела у Москви, назива се Грком (ваљда зато што је у Москву дошао из Цариграда). Н.А. Полевои исправља ово, и каже да је дошао под видом грчког трговца, али да је Илирац. В. Макушев га назива Херцеговцем. П. Словцов, историчар Сибира, назива га Црногорцем. С. Васиљевић, генеалог, назива га Босанцем. И последњи генеалози га држе потомком босанског племства, ваљда зато што је у његовој грофовској титули тако речено. Језуит Пиерлинг, историчар односа Русије и Ватикана, каже за Саву...