Сава у Дубровнику

1. Верзија о сеоби Савиног оца Луке Владиславића из Херцеговине у Дубровник. — 2. Односи браће Дуке и Саве Владиславића са Дубровачким Сенатом. — 3. Дука Владиславић и дед Руђера Бошковића. — 4. Дубровник у доба Саве Владиславића. — 5. Дубровник за време Морејског рата 1683—1698.

Први од Владиславића, који се спомиње да је пребивао у Дубровнику, јесте кнез Лука из Гацка, о којем Кончаревић писаше у свом Летопису[1] да је пратио у Пећ требињског митрополита Василија, доцније Светог Василија Острошког. Истина, за ово пребивање, односно насељење, кнеза Луке у Дубровнику, не зна ни народно предање, нити о њему говори икакав наш архивски податак, него један податак руски, говорећи о Владиславићима настањеним у Русији[2]. Према том руском податку, кнез Лука је због турског прогањања морао да се пресели у Дубровник, и то још половином XVII века. Према истом извору, кнез Лука је у Дубровнику и умро, а затим, по настојању сина Саве, пренесен у манастир Житомислић на Неретви, где је сахрањен. Према једном другом руском извору, кнез Лука се био преселио из Житомислића (а не из Гацка) у Дубровник, као да су Владиславићи пореклом из Житомислића, о чему, наравно, нити што каже народно предање, нити ишта слично помиње наша архивска грађа. 

Према једном српском извору, путовање кнеза Луке са требињским митрополитом Василијем, 1667 године било би баш оне несрећне године када су били земљотресом порушени Дубровник и градови по Боки Которској, и када од града Светог Влаха није, осим утврђења, остао био више ни камен на камену (на Велику среду). Тај њихов пут у Пећ је вероватно био за време лета, пошто је познато да је зими било немогуће, у оно доба нарочито, путовати онамо због пуно неугодности и разних опасности. Према томе, кнез Лука и митрополит Василије су путовали у Пећ или баш у време земљотреса, тог пролећа, можда за Ускрс, или доцније у само лето. Због овог питања о времену, тешко је претпоставити да је кнез Лука те године већ био настањен у Дубровнику, и из њега кретао на далеки пут, када су у Граду постојале само рушевине, и кад су дубровачке породице безмало листом нестале под камењем или у пожару. 

Кнез Лука, отац Савин, могао је ићи у Пећ извесно само зато да би се поклонио онамошњој чувеној Светој Богородици, и затим обишао Патријаршију која је одувек била једна велика српска светиња, и најзад, да би видео онамошњег патријарха Максима. Митрополит Василије је ишао из истих разлога, али и једним приватним послом. — Митрополит Василије је био најпре калуђер у требињском манастиру Тврдошу на реци Требишњици, и затим у манастиру цетињском, а након тога архимандритом поново у Тврдошу, пак митрополитом у Требињу, све до 1655. године, да се најзад одсели у Никшић, звани Оногошт. Оданде се коначно повуче, као испосник, у манстир Острог, недалеко од тога града. — Ово је био најубогији манастир међу свима заду-жбинама и богомољама српским, пошто се састојао од неколико бедних ћелијица. Ми-трополит и испосник Василије купи за свој новац неку земљу, и поклони је своме манастиру. Да му сељаци не би разграбили ту бедну земљу за време глади, митрополит Василије, године 1667, оде са кнезом у Пећ код патријарха, да му тражи благослов, али и писмену препоруку на неког кнеза Раича, да нико то манастирско имање не дира.[3]